Platon
Platon (428./427. ili 424./423. p.n.e.-348./347. p.n.e.) je jedan od tri najpoznatija grčka antička filozofa i osnivač Atinske akademije, prvog univerziteta u zapadnom svetu. Uz nastavnika Sokrata i učenika Aristotela, Platon se smatra osnivačem zapadne filozofije sa velikim uticajem na misao mnogih savremenih filozofa.
Njegove teorije su za ono vreme bile veoma inovativne. Platon je predstavio novi politički sistem u kome bi vladali filozofi kao nosioci stvarne istine i znanja. Kao protivnik demokratije, Platon je smatrao da vođenje države ne mora da bude zasnovano na ubeđivanju već na mudrosti. Dajući svojim teorijama metafizički aspekt, Platon je verovao u postojanje dva paralelna sveta, onaj stvarni i onaj u kome živimo koji je, u stvari, odraz stvarnog sveta.
Život i obrazovanje
Platon je rođen kao Aristokle, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Tačno mesto i datum rođenja nisu poznati, ali na osnovu antičkih izvora, današnji naučnici veruju da je rođen ili u Atini ili na ostrvu Egina, negde između 429. i 423. godine pre Hrista. Njegov otac se zvao Ariston, a majka Periktiona. Po nekim spornim i nepouzdanim izvorima, otac mu je bio potomak poslednjeg legendarnog kralja Atine, Kodra i kralja Mesenije, Melanta. Veruje se da Platonova majka vodi poreklo od Solona, poznatog atinskog zakonodavca i lirskog pesnika. Platonova tetka i ujak njegove majke bili su članovi “Trideset tirana”, kratkotrajnog oligarhijskog režima koji je uspostavljen u Atini nakon završetka Peloponeskog rata (404.-403. god. pre nove ere). Osim Platona, Ariston i Periktiona su imali još troje dece, dva sina, Adimantusa i Glaukona i ćerku Potone, majku Speusipusa, nećaka i naslednika Platona na čelu Akademije. Adimantus je sigurno bio stariji od Platona dok se za Glaukona ne zna pouzdano, ali se zna da je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića.
Kao sin ugledne aristokratske porodice, Platon je stekao svestrano obrazovanje u gimnastici, književnosti i muzici. Helenističke legende kažu da je njegovo prvobitno ime bilo Aristokle, po dedi, ali je dobio nadimak Platon (pleća odnosno “platis” na grčkom) od svog trenera rvanja, zbog jake građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća). Drugo mišljenje je da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je po porodičnoj tradiciji i ličnom uverenju, možda delimično i zbog Sokratova uticaja, bio ogorčeni protivnik atinske demokratije i pristalica aristokratije. Ipak, političke dužnosti nije nikada obavljao.
Platon (levo) i Aristotel (desno), Rafael
Zna se da je svoj umetnički talenat najpre okušao u pesništvu, koje je nakon upoznavanja sa Sokratom sasvim napustio. Od rane mladosti je pokazao posebno interesovanje za filozofiju, a prvo filozofsko učenje dobio je od heraklitovca Kratila. U svojoj dvadesetoj godini upoznaje Sokrata (407. p.n.e.), čuvenog atinskog mislioca koji bi šetajući gradom i postavljajući ljudima pitanja, pokušavao da dobije pravi odgovor od njih. Događaj koji je obeležio Platonov život je suđenje i smrtna presuda Sokratu, njegovom voljenom mentoru, tokom 399. godine p.n.e. Sudeći po njegovim rečima, prisustvovao je suđenju, ali ne i njegovom pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Nakon suđenja, Platon gubi veru u atinsko društvo i biva duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu. Veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Razočaran, napušta svoju domovinu i kreće na put po svetu. Putovao je po Italiji, Siciliji, Egiptu i Libiji. Tamo upoznaje nove ljude i civilizacije, a ukazuje mu se i prilika da se upozna i razgovara sa poznatim ličnostima svoga vremena.
U Egiptu je proučavao astronomiju. Egipatska kultura i nauka ostavile su na Platona snažan utisak te je kasnije u svojoj “Državi” mnogo toga uredio prema egipatskom uzoru. Iz Egipta je pošao u Kirenu da bi se zatim vratio u Atinu. Nakon toga je krenuo u južnu Italiju i na Siciliju. U južnoj Italiji se upoznao sa filozofskim i političkim radom Pitagorejaca. Odatle je krenuo u Sirakuzu, gde je vladao Dionisije Stariji: tu se Platon sprijateljio s mladim Dionom. Kako je Dionova sestra bila udata za Dionisija, pokušao je Platon uz njegovu pomoć da utiče na političku delatnost i vladavinu Dionisija Starijeg, ali mu se zbog toga zamerio. Dionisije je Platona predao kao zarobljenika spartanskom izaslaniku, a ovaj ga je kao roba prodao na ostrvu Egina. Ipak se spasao, jer ga je otkupio neki Kirenjanin, koji mu je bio prijatelj i koji mu je vratio slobodu.
Akademija
Platon se vratio u Atinu kada je imao četrdeset godina. Tada je osnovao školu u vežbalištu (γυμνάσιον) na parceli koja je nekada pripadala nekom Atinjaninu po imenu Akademus i po tome je i sama škola nazvana Akademija (Aκαδήμεια), a reči “akademija” i “gimnazija” dobile značenje koje imaju danas. Drugo mišljenje je da je nazvana po antičkom heroju Akademu koji je bio zaštitnik šumarka u kome se nalazila pomenuta parcela. Platonova Akademija je jedna od najranijih obrazovnih institucija u zapadnom svetu. U njoj su mladi Atinjani učili filozofiju, matematiku, muziku, umetnost, astronomiju i ostale nauke. Jedan od prvih studenata Akademije bio je Aristotel, treći najpoznatiji atinski filozof (pored Platona i Sokrata). U svojoj školi Platon je osim Atinjana podučavao i mnogobrojne učenike iz svih krajeva Grčke i odgajao pokoljenje koje je trebalo da raširi ili po mogućnosti i ostvari njegove etičke i političke ideje.
Papirus Oxyrhynchus sa fragmentima Platonove “Države”
Dva puta je prekidao svoj rad u Akademiji. Prvi put oko 365. godine, kada ga je nakon smrti Dionisija Starijeg pozvao Dion da dođe u posetu Dionisiju Mlađem. Platon se pozivu rado odazvao, nadajući se da će novoga vladara pridobiti za ostvarenje svojih političkih načela, odnosno da će uspeti da u praksi ostvari savršenu državu u duhu svojih filozofskih misli, kako ju je on zamislio u svojoj “Državi”. U tom smislu počeo je podučavati Dionisija, ali pristalicama tiranije nije se sviđao taj Platonov reformatorski rad, te su oni svojim intrigama uspeli da zavade Diona s Dionisijem, koji je na kraju prognao Diona. Nakon toga Platon se vratio u Atinu. Drugi put je Platon prekinuo svoj rad u Akademiji kada je oko 360. godine po treći put otišao u Sirakuzu da bi izmirio Diona sa Dionisijem, ali ne samo da nije ništa postigao, nego je i sam dospeo u opasnost, iz koje su ga izbavili prijatelji. Vrativši se u Atinu nastavio je sa svojim političko-pedagoškim i filozofskim radom. Umro je kao osamdesetogodišnji starac 347. godine i sahranjen je u Akademiji. Poznati mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast.
Platonova akademija je radila skoro 900 godina, sve dok je nije zatvorio vizantijski car Justinijan I, 529. godine p.n.e. i to zbog širenja paganskih i antihrišćanskih ideja. Doduše, imala je prekide. Uništio ju je Lucije Kornelije Sula, 84. godine p.n.e. da bi je Neoplatonisti oživeli početkom 5. veka. Od tada je radila do već pomenute 529. godine.
Platonovi dijalozi
Platonova dela imaju formu dijaloga-diskusija. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih Platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr. Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr. Demodokus, Alkibijad Drugi).
Naučnici su njegova dela podelili u tri kategorije: rani, srednji i kasni radovi. Njegovi najpoznatiji dijalozi su “Izvinjenje Sokrata” u kome Platon opisuje suđenje svom učitelju i njegove poslednje dane provedene u zatvoru, “Država”, gde predlaže novi oblik vladavine i novi politički sistem, “Timaj i Kritija”, u kome govori o poreklu jezika i znanja i “Protagora”, gde prenosi ideje ovog čuvenog sofističkog filozofa. Centralni lik u svim Platonovim dijalozima je njegov učitelj Sokrat koji razgovara sa drugim ljudima o određenom pitanju. Naučnici, međutim, nisu zaključili da li su ideje izražene u tim dijalozima bile zaista Sokratova učenja ili, pak, Platonove ideje koje izgovara Sokrat kako bi dobile na kredibilitetu.
Platon i Sokrat, srednjevekovni prikaz
Kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje “tumač” Platonove filozofije, a forma pitanja i odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim “da”, “naravno” i “vrlo tačno”. Kasniji dijalozi (Zakoni) su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja Sokratovski problem.
U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi sa aristokratskim i demokratskim tipovima vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave “priroda protiv odgoja” koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija.
Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja, a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist.
Idealna država
U delu “Država” Platon daje sliku države koja bi po njegovom mišljenju bila idealna. Kako je bio razočaran svim političkim sistemima koji su postojali u Atini do tog vremena, uključujući i demokratiju i oligarhiju, Platon je predložio svoj sistem. Društvo je podelio u tri kategorije: filozofi- vladari ili kraljevi, ratnici ili čuvari i radnici. Ovu podelu je napravio u skladu sa kategorijama duše. Filozofi-vladari odgovaraju razumnom delu duše i oni su elita svakog društva. Inteligentni, racionalni, trezveni i mudri, filozofi su osvojili znanje i stoga moraju da vladaju državom. Čuvari predstavljaju duhovni deo duše. Avanturisti po prirodi i veoma hrabri, ovi ljudi treba da čuvaju dobrobit države. Niža socijalna kategorija su bili radnici, u čijoj duši dominira element “apetita”.
Ovi ljudi su zaduženi za manuelne poslove, tako da oni mogu da budu fizički radnici, trgovci, poljoprivrednici, stolari ili bilo koji dugi radnici. Prema Platonu, država ne sme da se zasniva na retorici i ubeđivanju, kakav je slučaj u demokratiji, već na razumu i mudrosti. Filozofe u svakom društvu predstavlja nekolicina prosvetljenih ljudi i oni moraju da vode sve ostale jer su osvojili “pravu istinu”. Dakle, Platon odbacuje sve vrste postojećih političkih sistema i uvodi svoj.
Platon
Idealno obrazovanje
Za idealno društvo je veoma važno pitanje obrazovanja mladih. Platon stoga predlaže da se sva deca odvoje od roditelja još od rođenja i da državne institucije moraju da brinu o njihovom obrazovanju. Deca, po Platonovom mišljenju, ne moraju da znaju svoje roditelje, braću ili rodbinu, već da prihvate društvo kao svoju porodicu. Javnim institucijama moraju da rukovode filozofi, koji će pomoći deci da se “sete” istinskog znanja.
Znanje
Znanje, za Platona, nije stvar učenja ili posmatranja, već je stvar sećanja. On veruje da postoje dva paralelna sveta: stvarni svet i svet u kome živimo, koji je odraz stvarnog sveta. Ljudi na Zemlji ne vide stvarnu sliku objekata, već njihove senke. Da bi objasnio ovu teoriju, Platon koristi tzv. “Alegoriju pećine”.
Alegorija pećine
Treba zamisliti, kaže Platon, da svet predstavljaju ljudi koji žive u pećini. Ovi ljudi su okovani i od detinjstva samo mogu da gledaju u zid pećine. Iza njih je ulaz u pećinu, a ispred ulaza stvarni svet. Između okovanih ljudi i stvarnog sveta je veliki požar. Ljudi u lancima stoga ne mogu da vide stvarni svet, već samo njegove senke na zidu koje stvara vatra. Ako su te senke jedino što mogu da vide, zar ne bi poverovali da su te senke stvaran svet? Zamislite sada, kaže dalje Platon, da je neko uspeo da se oslobodi i okrene glavu prema spoljnom svetu. On vidi istinu, on saznaje šta je stvarni svet, ali kad to pokuša da kaže drugim ljudima, oni mu ne veruju. Za Platona, ovaj oslobođeni čovek je, zapravo, filozof. Platon iz tog razloga smatra da je znanje u sećanju: svi smo mi videli istinu u drugom, paralelnom svetu, ali samo nekolicina nas će je upamtiti. Takva zanimljiva metafizička verovanja su bila inovacija za antički svet i puno su uticala na savremeno filozofsko razmišljanje. Iako je mnoge Platonove ideje osporavao čak i njegov učenik Aristotel, kao branitelj načela “razum umesto strasti”, Platon se smatra veoma inspirativnim filozofom čak i u današnje doba.
