Aristotel je jedan od najpoznatijih filozofa antičke Grčke. Njegovo ime se pamti zajedno sa drugim velikim filozofima tog vremena kao što su Sokrat i Platon. Iako je samo jedna trećina Aristotelovih radova sačuvana, njegov koncept je osnova od izuzetnog značaja za savremene ideologije. Njegovi filozofski pojmovi su preživeli vekove i imali su veliki uticaj na zapadnu kulturu.
Aristotel je, u stvari, Platonov učenik. Studirao je na Platonovoj akademiji skoro dvadeset godina. Nakon Platonove smrti napušta Akademiju.
Život
Mermerna bista, rimska kopija grčke originalne bronzane koju je izradio Lisip oko 330. p.n.e.
Aristotel je rođen 384. godine p.n.e. u Stagiri na poluostrvu Halkidiki. Njegov otac, Nikomah, radio je kao lekar u rezidenciji makedonskog kralja Aminte III. Neko vreme je Aristotel živeo na kraljevskom dvoru u Peli, a nakon očeve smrti u Stagiri. Sa sedamnaest godina, Aristotel odlazi u Atinu da studira na Akademiji koju je osnovao Platon i tamo ostaje skoro 20 godina, sve do 347. godine pre nove ere, odnosno godine Platonove smrti. U Akademiji je stekao temeljno poznavanje ne samo Sokratove i Platonove filozofske misli već i cele pretsokratovske filozofije. Njegov dugogodišnji boravak u Akademiji je bio ispunjen vrlo intenzivnim stvaralačkim radom. Prilično rano je stekao veliki ugled pa je i sam postao učiteljem. Prema nekim izvorima može se zaključiti da se nije u svim pitanjima slagao sa svojim učiteljem Platonom. Ipak, među njima nije bilo ozbiljnijih razmirica, ako se može suditi po Aristotelovim rečima u divnoj elegiji Eudemu, gde kaže za Platona da je čovek koga zli ne smeju hvaliti, jer je svojim životom i učenjem prvi i jedini dokazao da čovek istovremeno postaje dobar i srećan.
Nakon Platonove smrti, s prijateljem Ksenokratom odlazi u Malu Aziju, u grad Asos u Troadi (istorijski naziv za poluostrvo Biga), kod dragog mu prijatelja Hermije koji je vladao gradovima Asos i Atarnej. S Hermijom se sprijateljio već na Akademiji, ali je to prijateljstvo još jače učvrstio oženivši se njegovom rođakom (ili usvojenom ćerkom) Pitijom koja mu je rodila žensko dete koje je nazvao po majci (Pitija iz milošte zvana Pito). Nakon trogodišnjeg boravka kod Hermije, odlazi u Mitilini na ostrvu Lezbos gde je provodio vreme proučavajući zoologiju i botaniku. Odatle ga je 342. p.n.e. pozvao makedonski kralj Filip II za vaspitača i učitelja sina Aleksandra Velikog. U makedonskoj prestonici Peli, Aristotel je Aleksandru i drugim makedonskim plemićima predavao filozofiju, književnost i politiku. Njegov učiteljski rad prekinut je kad je Aleksandar stupio na presto. Aristotel se vraća u Stagiru, a odande s mlađim prijateljem Teofrastom 335. p.n.e. odlazi u Atinu gde osniva svoju sopstvenu školu Licej, gimnaziju posvećenu Apolonu Likeju. Učenici su se prozvali peripatetici (Περίπατητικοί), ili po tome što je Aristotel podučavao šetajući, ili pak po vrtu (περίπατος) u kojem je učio svoje učnike.
Aristotelova bista u Luvru
Aristotelova škola je veoma brzo stekla dobar glas i čak prestigla Akademiju. Njegov dvanaestegošnji učiteljski rad u Liceju vrhunac je njegovog filozofskog razvitka. To je vreme njegove pune zrelosti i samostalnosti kada je napisao gotovo sva svoja glavna dela koja su služila kao literatura studentima. Nažalost, danas su samo neki fragmenti ovih materijala preživeli i oni su uglavnom u obliku predavanja.
U međuvremenu mu je umrla supruga Pitija pa je uzeo drugu ženu, Herpilidu, koja mu je rodila sina Nikomaha (dobio je ime po Aristotelovom ocu). Herpilida je inače bila iz Stagire, Aristotelovog rodnog mesta i pre Pitijine smrti je bila njena robinja.
Iako je imao mnogo učenika, takođe je imao i mnogo neprijatelja. Nakon Aleksandrove smrti pojačala se u Atini borba protiv makedonske prevlasti. Aristotelu kao prijatelju makedonske kraljevske kuće i Antipatera (397. p.n.e. – 319. p.n.e.), jednog od dijadoha i regenta Aleksandrova carstva, boravak u Atini više nije bio siguran. Kada je optužen da je svojim filozofskim idejama pokazao nepoštovanje prema bogovima, Aristotel je napustio Atinu i otišao u Halkidu na ostrvu Evija, inače rodno mesto njegove majke. Tamo i umire, prirodnom smrću (od bolesti želuca), iste godine kada i čuveni atinski govornik i državnik (322.god. p.n.e.).
Aristotelov rad
Aristotel je proučavao sve nauke svoga vremena: od anatomije, zoologije, fizike i metafizike, do teologije, retorike, psihologije, geologije i meteorologije. Istoričari tvrde da je Aristotel studirao bukvalno sve predmete grčke nauke tog doba.
Logika
Aristotel važi za osnivača pojma formalne logike, a njene reference se mogu videti u većini njegovih radova. Njegove teorije o logici su do 19. veka smatrane načelnim konceptom zapadne logike.
Aristotel sa svojim učenikom Aleksandrom Velikim
Tri pojma nauke
Aristotel je imao induktivni i deduktivni pristup filozofiji. Njegov koncept prirodne filozofije bavi se istraživanjem prirode kroz fiziku, biologiju i druge slične nauke. Smatrao je da je filozofija u harmoničnoj ravnoteži sa drugim naukama (poznato kao „rasuđivanje“).
Po Aristotelovom mišljenju, nauka ima sasvim drugačije značenje odnosno tri osnovne karakteristike ili još preciznije, neku vrstu klasifikacije. Tri reči: “praktično, poetsko i teorijsko”, vrlo dobro objašnjavaju nauku. Praktična nauka sugeriše na koncepte koji se bave etikom i politikom. Poetska nauka se bavi istraživanjem poezije i umetničkih poduhvata dok se teorijskoa nauka po njegovom mišljenju odnosi na fiziku, matematiku i metafiziku.
Pet elemenata Univerzuma
Aristotel u svojoj studiji fizike govori da u osnovi postoji pet elemenata koji čine univerzum. To su vatra, zemlja, vazduh, voda i etar. Ovi elementi su poređani u donosu na to koliko jako na njih deluje gravitaciona sila iz centra Univerzuma. Kada se, igrom slučaja, pomere iz svog prirodnog položaja, odmah se vrate u njega i to bez upotrebe sile. Zbog toga teški predmeti imaju tendenciju da tonu u vodi, mehurići vazduha uvek isplivavaju, kiša pada na zemlju, a plamen odlazi u vazduh.
Biologija
U oblasti biologije, posebno zoologije, Aristotel je secirao i studirao životinje tokom svog boravka na ostrvu Lezbos što mu je omogućilo da razume mnogo toga o različitim životinjskim vrstama. Delio ih je na one koje imaju i one koje nemaju krv. Životinje koje imaju krv je dalje podelio u dve podvrste: one koje rađaju žive mladunce i one koje nose jaja. Kod životinja bez krvi, u osnovi postoje tri vrste: insekti, ljuskari i testacea.
Etika
Aristotel jasno ističe da je etika deo praktične nauke. U ovoj sferi, praksa je bitnija od teoretisanja. Etičko znanje je u osnovi opšte znanje. Uveo je pojam „zlatne sredine“, verujući da vrlina nije u preterivanju niti u odricanju, već negde u sredini. Duša je, po njemu, davalac sreće. Pojedinac ne mora da bude doveden u iskušenje i biće srećan sa onim što ima.
Platon (levo) i Aristotel (desno), Rafael
Politika
Aristotelov pojam politike je dosta drugačiji. On smatra da je grad politička zajednica. Grad može da napreduje na temelju političkog partnerstva. Stvaranjem gradova, ljudi bolje žive. Aristotel je tvrdio da je čovek politička životinja. Navodi nas da shvatimo činjenicu da kao što pojedinac dovodi do stvaranja porodice, tako i porodice dovode do stvaranja gradova. Ali, ova teorija u Aristotelovom konceptu, ide u obrnutom smeru. Politika funkcioniše kao organizam i kao zajednička akcija nekoliko delova koji su međusobno povezani.
Poetika
U oblasti poetike, Aristotel smatra da su svi oblici umetnosti (epska poezija, tragedija, komedija ili muzika), zapravo imitacija. Verovao je da su ljudi u prednosti nad životinjama jer mogu da imitiraju. Aristotelova poetika je imala dva dela: tragediju i komediju. Verovao je da komedija čini da ljudi izgledaju gore od proseka, dok tragedija čini da ljudi izgledaju bolje od prosečnog čoveka. Tragedija je rezultat niza akcija koje dovode do stvaranja emocija kao što su sažaljenje ili strah i time se izaziva katarza ovih emocija. Komedija se kao i tragedija, zapravo bavi imitacijama, što je prirodno za čoveka. Nažalost, većina Aristotelovih radova je izgubljena nakon pada Rima. Ipak, njegova filozofija je bila osnova za oblikovanje savremene misli i jezičkih struktura.
Do XX veka, Aristotelova logika je smatrana najvažnijom. Sa dolaskom renesanse, mnoge Aristotelove teorije Univerzuma su uzete od strane astronoma toga vremena kao osnova za formiranje novijih teorija. Pre nego što je Čarls Darvin objasnio mnoge, danas prihvaćene teorije iz oblasti zoologije, Aristotelova saznanja i klasifikacije su imali veliki značaj. Dvadeseti vek prepoznaje i slavi Aristotela zbog velikog broja dela koje je ostavio za sobom dok se njegove književne kritike, humane i političke analize, izučavaju širom sveta.
