Aleksandar III, isto tako poznat kao Aleksandar Makedonski ili Aleksandar Veliki, (grčki: Μέγας Αλέξανδρος§, O Mégas Aléxandros (makedonski:Александар Македонски) 356. pne. – 10.6. 323. pne., je makedonski kralj poznat po tome što je osvojio većinu poznatog sveta u svoje vreme, te se smatra jednom od najvažnijih i najuticajnijih ličnosti u celoj istoriji.
Nakon što je njegov otac Filip II pokorio gradove-države antičke Grčke, Aleksandar Veliki je pokrenuo osvajački pohod protiv Persijskog carstva. Nakon nekoliko odlučnih bitaka (Granik, Is, Gaugamela) osvojio je celo Persijsko carstvo i sa svojom vojskom nastavio napredovanje prema Indiji, nastojeći pronaći granice poznatog sveta. U toj nameri ga je zaustavila pobuna njegovih trupa, pa se Aleksandar vratio u Vavilon, prestonicu svog novog carstva gdje je umro. Iako se njegovo carstvo vrlo brzo raspalo na države pod vladavinom njegovih vojskovođa, njegov pohod je imao trajne posledice u vidu spajanja grčke i orijentalne kulture.
Bista mladog Aleksandra Makedonskog, Britanski muzej
Osvajanja Aleksandra Makedonskog i slom Persije
Još dok je bio dečak njegova trezvenost pokazivala se u tome što je pored sve svoje naglosti i neobuzdane strasti u drugim stvarima, umeo da u telesnim uživanjima bude otporan i da im se predaje sa velikom umerenošću, a njegovo častoljublje i pored njegove mladosti pokazivalo je izvesnu dostojanstvenost i velikodostojnost. Voleo je slavu ali ne od svačeg i svaku kao Filip. Govorio je: “Drugovi, sve će mi otac unapred uzeti a za mene neće ostati ni jedno veliko i slavno delo da ga s vama izvršim”. Nije želeo da od oca dobije ni blaga, ni raskoši ni uživanja nego kraljevstvo koje će mu donositi borbe i ratove i dela puna slave i časti.
Aleksandar se rodio 21. jula 356. godine u Filipovom braku sa epirskom princezom Olimpijadom. Od majke je nasledio jogunastu ćud, čežnju za nepoznatim i veru u herojsku slavu koju mu je sudbina dosudila, a od oca čeličnu volju i energiju, hrabrost i slavoljublje, vojnički dar i izuzetno praktičan duh. Kada mu je bilo četrnaest godina, otac mu je za učitelja pozvao Aristotela. On je u njemu probudio ljubav prema pesništvu i Aleksandar se kasnije na svojim pohodima nije nikad rastajao od Homerovih epova. Zahvaljujući Aristotelu, Aleksandar se veoma zainteresovao za prirodne nauke, pa su stoga njegovi osvajački ratovi bili i naučne ekspedicije koje su obogatile geografiju, botaniku; etnografiju mnogim novim činjenicama.
Od svoje šesnaeste godine Aleksandar je učestvovao u državnim poslovima. Tada je, kada mu je bila poverena uprava u Makedoniji, zauzeo jedan deo Trakije i tu osnovao grad sa svojim imenom – Aleksandropolis. Kod Heroneje je vodio levo krilo makedonske vojske. Nakon Filipove smrti 336. godine stupio je na makedonski presto.
U to vreme opet je ojačala antimakedonska stranka. Demosten je u Atini govorio o “dečaku koji se igra vladara” i pozivao Grke da zbace makedonsku vlast. Ali, Aleksandar je bio dorastao situaciji. Iste godine kada je došao na vlast, sazvao je kongres na Istmu u Korintu, gde su ga svi Grci osim Spartanaca izabrali za vrhovnog zapovednika vojske protiv Persijanaca. Grčka i Makedonija nalazile su se čvrsto u njegovim rukama.
Aleksandar je uspeo da uguši pobunu koju su podigli severni susedi Makedonije: Geti, Tribali, Iliri, podčinio ih svojoj vlasti i izbio na Ister (Dunav). Septembra 335. godine izbio je ustanak u Grčkoj i on je morao da se vrati. Centar ustanka bila je Teba. Ustanku je doprineo vatreni Demosten, persijsko zlato i vest da je Aleksandar poginuo na Dunavu. Tebanci nisu pristali da sklope primirje sa Aleksandrom. Grad je do temelja razoren, a stanovnici prodati u robstvo. Jedino su bili pošteđeni hramovi i kuća pesnika Pindara. Posle pada Tebe Atina se priklonila Aleksandru. Helenski svet bio je spreman za pohod protiv Pesije. Ovaj rat Aleksandar je započeo u svojstvu hegemona Helenskog saveza po odluči koja je doneta 337. godine na Istmu a obnovljena 336. godine. Slomio je persijsko carstvo na deliće i krenuo ka Indiji gde je pobedio svog brata blizanca ali se na kraju ispostavilo da je ubio sebe posto nije imao brata.
Statua Aleksandra Makedonskog, Arheološki muzej u Istanbulu
Počeo je jedan od najznačajnijih pohoda u istoriji Sredozamlja – rat protiv Persije. U očima Grka bio je osvetnički oslobodilački rat. Pesijanci su u prošlosti bili naneli mnogo zla Grcima, a u doba dolaska Aleksandra na vlast držali su mnoge grčke gradove. Međutim Persija je u to vreme bila kolos na staklenim nogama, a ipak je još uvek ujedinjavala zemlje Starog istoka. Careva volja bila je jedini zakon, a u unutrašnjosti carevine vladala je samovolja satrapa. Carstvo je predstavljalo konglomerat naroda i plemena.
Posle smrti Artakserksa III 338. godine, dolazi do dinastičkih borbi. Persija je takođe preživljavala svoju krizu kao i Grčka. U odnosu na Makedoniju bila je nadmoćna po bogatstvu i brojnosti ljudi, ali je zato organizacija persijske vojske daleko zaostajala za makedonskom. Aleksandar je znao da je moć persijskog cara samo prividna, zato je mogao da sa toliko samouverenosti preuzme jedan ovakav pohod.
Po Aristobulu, Aleksandar je kad je krenuo u rat, imao u državoj blagajni svega 70 talenata i dve stotine talenata duga, ali je bio tako siguran u pobedu da ga ništa nije moglo zadržati. Pre odlaska podelio je sva kraljevska imanja prijateljima i odrekao se prihoda od njih. Zimu 334/5. godine proveo je u pripremama za pohod na Persiju.
U proleće 334. godine prelazi Helespont i stiže u Malu Aziju. Njegova vojska brojala je tada četrdeset hiljada vojnika. Do prvog sukoba Grka i Persijanaca došlo je u rano leto 334. godine na reci Graniku. Po Aristobulu, Aleksandar je izgubio samo tridesetičetiri vojnika a Pesijanci 22 500. Pobeda kod Granika otvarala je Aleksandru put u Malu Aziju.
Glavni grad Lidije Sard predao se bez borbe a isto tako i Efes, najznačajnije maloazijsko pristanište. Aleksandra su svuda dočekivali kao oslobodioca od persijskog jarma. Po njegovom naređenju zbacivane su oligarhijske vlade i uspostavljana demokratija. Gradovi su bili oslobođeni danka persijskom caru. Jedino su Aleksandru pružili otpor – ali su posle duže opsade osvojeni – Milet iHalikarnas.
Padom Halikarnasa, u jesen 334. godine završeno je osvajanje zapadne obale Male Azije. Aleksandar je vojnicima dao odsustvo, da provedu zimu u Makedoniji a da se u proleće 333. godine sastanu kod mesta Gordiona u Frigiji odakle je išao put u unutrašnjost persijskog carstva. Razrešivši gordijski čvor, Aleksandar je nagovestio da će biti gospodar Azije. Zauzeo je Paflagoniju i Kapadokiju i stigao u Tars, glavni grad Kilikije. Nameravao je da osvajanjem čitave Kilikije uspostavi vezu s Malom Azijom, a njegov vojskovođa Parmenion krenuo je na istok da zauzme klance koji vode u gornju Aziju.
Darije se sa ogromnom vojskom nalazio nedaleko od jednog sirijskog mesta u ravnici ali je taj položaj napustio, i krenuo prema Isu. Bila je to kobna greška jer vojska kakva je bila persijska mogla svoju punu snagu da razvije samo u ravnici, a ne u tesnom prostoru pored mora gde se nalazio Is.
Već u prvom naletu Makedonci su uneli pometnju u persijske redove. Darije je pobegao i tad je nastalo rasulo u njegovoj vojsci. Bitka se završila u korist Makedonaca. Aleksandar je gonio Darija do dubako u noć ali je on uspeo da utekne, međutim njegova porodica je ostala u logoru i pala u ruke pobedniku. Bitka kod Isa odigrala se meseca majmakteriona (15.11-15.12) 333. godine. Žrtve na persijskoj strani bile su ogromne: Arijan kaže da je palo oko sto hiljada vojnika a kod Makedonaca svega četristopedeset.
Aleksandar Veliki u bici kod Isa
Način na koji je Alekandar postupio prema Darijevoj porodici zadivio je savremenike: naredio je da se prema njegovoj ženi i majci postupa kao prema caricama a prema deci kao prema carskoj deci i da se ništa ne učini što bi ih moglo uvrediti. Kada je kasnije umrla Darijeva majka priredio je veličanstven pogreb, a kada je od jednog odbeglog evnuha Darije saznao za ovoliku plemenitost Alekandrovu, u svojoj molitvi Ormuzdu rekao je, da ako on ne bude mogao da povrati moć Persije, neka niko ne stupi na njen presto osim Aleksandra.
Nakon pobede kod Isa Aleksandar je zauzeo feničke gradove Sidon i Biblos, a onda se isprečio Tir, neosvojivi grad, koji je pružao otpor sedam meseci. Pao je u leto 332. godine. Osvajanje Tira bilo je od izvandrednog značaja: pokorena je čitava Fenikija, njena flota propojena makedonskoj i time je Aleksandar imao premoć na moru i mogao je da preuzme pohod na Egipat.
Nakon Tira osvojeni su Palestina i Jerusalim. Posle dva meseca otpora pala je Gaza, poslednje naseljeno mesto na putu iz Fenikije u Egipat. Iz Gaze Alekandar stiže u Peluzij i prešavši Nil dolazi u Memfis, prestonicu egipatskih kraljeva.
Egipat se od 340. godine nalazio pod persijskom vlašću. Persijanci su ponižavali Egipćane, a vrhunac njihove drskosti bio je zahtev da ubiju svetog bika Apisa. Aleksandra su stoga dočekali kao oslobodioca. Bio je u Amonovom hramu u unutrašnjosti Libijske pustinje. Pred Egipćanima on je istupao kao faraon i za njih je bio otelotvoreni bog – “Sin boga Ra”. Aleksandar je civilnu vlast u Egiptu ostavio Egipćanima – dok su ranije bile 44 nome i svaka od njih imala jednog monarha, on je sad postavio dva upravitelja i to Egipćana. Ostavio je staru administraciju, ali je na vojne položaje postavio svoje oficire.
Najdalekosežnije posledice za život i kulturu Egipta imalo je osnivanje Aleksandrije po planu arhitekte Dinokrata, na ušću Nila. Gradnja je počela 331. godine u proleće. Izvanredan geografski položaj omogućio joj je nagli razvoj tako da je kasnije uz Kartaginu bila najveća luka u Sredozemlju.
Iste godine Alesandar je krenuo iz Memfisa natrag u Fenikiju. Saznao je da se Darije s vojskom utaborio kod Gaugamele u Siriji uz reku Bumod. Parmenion je predložio Aleksandru da napadnu noću ali je na to on odgovorio ovako: “Aleksandar mora pobediti otvoreno i bez lukavštine. Sramota je ukrasti pobedu.”
Kod Gaugamele se 1. oktobra 331. godine odigrala bitka koja je odlučila sudbinu Persijskog carstva i donela Aleksandru naziv “Kralja Azije”. I ovog puta Darije je pobegao. Aleksandar ga je gonio do Arbele, ali se i sada car spasao i pobegao u pravcu Medije, do Egbatane.
Aleksandar stiže u Vavilon, a odatle za dvadeset dana u Suzu. Iz Suze je prošavši kroz Persijska vrata stigao u Persepolj, prestonicu Ahemenida. Osvajanje Persepolja početkom 330. godine predstavljalo je kraj pohoda Aleksandra kao hegemona helenskog saveza. Osvetnički rat Helena protiv Persije bio je završen. Ali on je ovu titulu zadržao, s tim što je sad postavio nove ciljeve koje je hteo da ostvari.
U Persepolju je saznao da je Antipatar (njemu je bila poverena uprava u Makedoniji) savladao spartanskog kralja Agisa III. Sparta se uvek protivila makedonskoj vlasti. Nije gubila nadu da će obnoviti svoju prevlast i povratiti nekadašnji uticaj pa je zato podsticala antimakedonske akcije. Do sukoba Agisove i Antipatrove došlo je približno u vreme bitke kod Gaugamele. Agis je pao na bojnom polju. Sparta je ovim porazom izgubila svaki politički značaj i Grčka je ostala mirna sve do Aleksandrove smrti.
U proleće 330. godine Aleksandar ide u staru medijansku prestonicu Egbatanu za Darijem. Tu mu je otpustio staru savezničku vojsku i tako raskinuo i poslednju vezu sa Korintskim savezom.
Bitka kod Isa
Bes, Darijev rođak, satrap Baktrijane spremao je Darijevo ubistvo. Aleksandar persijskog cara nije zatekao živog. Našli su ga 1. jula 330. godine kod mesta Hekatonpila. Aleksandar mu je odao poslednju počast, a zatim su po njegovom nalogu ostaci preneti u Pasargadu gde su bili sahranjeni u carskoj grobnici. Darijeva smrt predstavlja značajan momenat u Aleksandrovoj vladavini. Od tog vremena on se smatrao kraljem Azije kao pobednik nad Darijem; sada uzima na sebe ulogu njegovog naslednika a i osvetnika. Od tada se i u zvaničnim dokumentima naziva kralj Azije, i sva pisma namenjena azijskom delu carstva pečatio je Darijevim prstenom. U to vreme počeo je sa uvođenjem persijskog dvorskog ceremonijala.
Iz Hekatonpila, Aleksandar je krenuo u Hirkaniju i u najvećem gradu Zadrakarti proveo petnaest dana. Odatle je krenuo ka Baktriji. U Baktri je saznao za Limnovu zaveru iza koje su stajali Filota i njegov otac. Pošto je kaznio učesnuke zavere, u jesen 330. godine prešao je reku Oks i došao u Sogdijanu. Ptolomej Lagov sin uhvatio je Besa, koji se u međuvremenu bio proglasio kraljem Baktrije i tu vladao pod imenom Artakserks IV. Bes je bio smaknut u Egbatani posle tri godine.
Period od 330 – 327. godine Aleksandar je proveo u oblastima Baktrije i Sogdijane. Uslovi ratovanja bili su drukačiji u ovim zemljama nego do tada, i ove godine bile su veoma teške u Aleksandrovoj karijeri. Zauzeo je Marakandu (Samarkand) i severoistično od nje osnovao grad Aleksandrija Eschata (Ultima). Pošto je osvojio još sedam gradova krenuo je protiv Skita. Nakon odmora koji je dao vojsci 328/7. godine u proleće 327. nastavio se rat u Sogdijani gde su izbili neredi.
U Marakandi Aleksandar otkriva Hermolajevu zaveru ili zaveru paževa. Paževi su bili sinovi makedonskih plemića između 14. i 20. godina uzgajani za buduće zapovednike i najužu vezu s kraljem. Hermolaj je iz ličnih razloga rešio da se osveti kralju, ali je Ptolomej Lag sve na vreme otkrio i javio Aleksandru. Paževi su kaznjeni kamenovanjem (to je bila kazna za veleizdaju). Tada je obešeniKalisten koji se protovio uvođenju persijskih običaja i bio blizak Hermolaju. Kalistenova smrt je jako mučno odjeknula u Grčkoj. Aleksandar je zbog tog svog postupka izgubio naklonost mnogih filozofa koji su ga od tada prikazivali kao tiranina govoreći da ga je prevelika sreća iskvarila.
U to vreme Aleksandra je sve više zaokupljala misao da stvori svetsko carstvo. Njegov pohod na Indiju predstavlja težnju da dođe do samog kraja sveta. Za svoje novo osvajanje pripremio je veliku vojsku. Broj vojnika u odnosu na 334. godinu bio se skoro udvostrucio. Plutarh kaže da je u Indiju krenuo sa 12000 pesaka i 150000 konjanika. U taj broj uračunata je i komora, posluga trgovci, žene i deca vojnika, brodograditelji i veslači. Indi su tada smatrani najmnogibrojnijim narodom sveta. U ono vreme se verovalo se da je Ind gornji tok Nila, a da je Indija kopnom spojena saEtiopijom.
U pozno leto 327. godine Aleksandar je prešao Indijski Kavkaz (Hindukuš) i tada mu je mladi radža Taksile, sa kojim je stupio u vezu još u Sogdijani, stavio svoju vojsku i državu na raspolaganje da bi mu Aleksandar pomogao u borbi protiv neprijatelja Taksile – Pora. Aleksandar je nameravao da osvoji sve zemlje do Inda a da sledećeg proleća udari na Pora, moćnog kralja Pendžaba. Vojsku je podelio na dva dela: jedan je sa Hefestionom, Perdikom i radžom do Taksile krenuo ka Indu, a on sam, sa drugim delom vojske krenuo na istok da zaštiti kretanje ostalih. Grad Taksila s one strane Inda prijataljski je primio Aleksandra.
Došao je do reke Hidaspa. Na drugoj strani reke, kralj Por vladao je velikom i bogatom kraljevinom. Bio je to najmoćniji radža Pendžaba. Odbio je Aleksandrov poziv da mu se pokloni i sakupio ogromnu vojsku da ga sačeka na granici svoje države. Tu na obali Hisdapa odigrala se krajem maja 326. godine najveća bitka u Aleksandrovom ratovanju i jedna od najvećih u istoriji Starog veka. Plutarh navodi podatak da je trajala osam sati. Por je bio poražen Aleksandar ga je izmirio sa Taksilom i ostavio ga da upravlja svojom dotadašnjom zemljom i još ga je bogato darivao. U ovoj bitci palo je hiljadu Makedonaca i 23 000 Indijaca. Aleksandar je osnovao grad Nikeju u čast ove pobede i grad Bukefaliju po svom konju Bukefalu.
Aleksandar je ostavio Kratera sa jednim delom vojske na Hidaspu, a sam je pošto je pokorio Singalu došao do Hifasisa – najistočnije od pet reka Petorečja. To je najistočnija tačka do koje je Aleksandar stigao. On je želeo da nastavi osvajanja, ali vojska je bila iscrpljena, nastalo je kolebanje, nezadovoljstvo želja da se vrate. Aleksandar je odlučio da odustane od svoje namere i objavio povratak. Na pragu nepoznatog sveta pokazalo se da je taj svet mnogo moćniji i veći no sto se mislilo, i on je odustao. Ponekad se kaže da je ovo bio prvi i jedini poraz Aleksandrov i to poraz koji su mu nametnuli njegovi vojnici. Posle ovoga Aleksandar nije doživeo ni jednu veliku pobedu, ali ovde je odneo pobedu nad samim sobom, jer je ocenio realne mogućnosta svoje vojske sa kojom je izvojevao mnoge pobede što mu je donelo slavu vojskovođe koji nikad nije bio poražen.
Na obali Hifasisa Aleksandar je naredio da se podigne stub na kome je pisalo: “Ovde se zaustavio Aleksandar”, i nakon prinošenja žrtava zahvalnica, krenuo nazad. Ostavio je za sobom Porovu zemlju i plovio Hidaspom.
Pokorio je mnoga plemena, a naročito je bila teška borba sa Malima i Oksidračanima. Aleksandar je tad bio teško ranjen i pronela se vest o njegovoj smrti. Vojnici nisu verovali da je živ sve dok se nije pojavio pred njima. “Mnogima su kod njegove neočekiva ne pojeve nehotice navalile suze na oči… Kad je uzjahao opet ga videše, pa je čitava vojska klicala i pljeskala, a odjeknuše i obale i obližnje šumske doline. Kad se već približavao svom šatoru, siđe sa konja da ga svi mogu videti kako hoda. Tada se svi sa svih strana približiše, jedni mu dodirivahu ruku, drugi kolena, treći i samo odeću. Neki bejahu zadovoljni da ga bar i izbliza vide i zatim se udaljiše, pošto su mu sreću poželeli.”
Aleksandar sa svojim učiteljem Aristotelom
Brodovlje je u leto 325. godine došao do mesta Patale gde počinje delta Inda. Time je bio završen Indijski pohod. Čitava dolina Inda bila je pod makedonskom upravom. Aleksandar je u Patali ostao šest meseci. Pripremio je ekspediciju za istraživanje delte Inda, izgradio pristanište. Odlučeno je da flota krene u poznu jesen. Za vođu ekspedicije izabran je Nearh. Jedan deo vojske štitio je flotu od napada dok je plovila od Indije do ušća Tigra u Persijsko more.
Aleksandar je kopnom išao kroz Gedrosija (Beludžistan), danima su se kretali kroz pustinju bez kapi vode, sa živim peskom. Žega je bila takva va su jedno vreme išli samo noću i to uvek blizu obale jer su oni morali da se staraju o floti i da za nju kopaju bunare sa pijećom vodom. Ljudi su se razboljevali i umirali, stoka je ginula. Aleksandar je išao peške kao i vojnici, jeo što i oni.
“Međutim su neki lako oružani koji su se od vojske udaljili, da traže vodu, našli u nekoj maloj guduri malo loše vode. Mučno iscrpiše vodu i krenuše Aleksandru misleći, da mu nose veliko blago. Kada su već bili blizu, izliše vodu u kacigu i doneše je kralju. On je primi i pohvali donosioce, a zatim je izlije pred očima sveprisutnih. Tim činom čitava se vojska osokoli tako da se činilo, da su svi od Aleksandra dobili da piju izlitu vodu.”
Većina pisaca kaže da je vojska za ova dva meseca puta kroz Gedrosiju pretrpela više nego za celog ratovnja u Aziji. Kad je stigao u Puru, Aleksandar je imao samo jednu četvrtinu od broja vojnika koje je poveo u Indijski rat. Nakon odmora u Puri vojska je došla u Karmaniju gde se sastala sa Kraterovim delom vojske. Tu je Aleksandar podigao još jednu Aleksandriju. Stigle su povoljne vesti o Nearhovoj ekspediciji.
On je plovio flotom 80 dana duž istočne obale Persijskog zaliva, doplovio do reke Pasitigris i njom uzvodno do Suze. Veliki je značaj ove ekspedicije, prvo jer je dokazala postojanje pomorskog puta između Indije i Mesopotamije, a Nearhova zapažanja proširila su znanja o tropskoj flori i fauni i upoznala Grke sa plemenima koja tamo žive.
U proleće 324. godine okupila se sva makedonska vojska u Suzi. Aleksandrova osvajanja bila su završena. Ali on nije bio samo osvajač, već uporedo i tvorac novog poretka…
Smrt Aleksandra Makedonskog i raspad carstva
324. godine Aleksandar je otpustio deset hiljada veterana u Opisu. Za vođu puta natrag u Makedoniju odredio im je Kratera koji je trebalo da zameni Antipatra čijom politikom prema Grcima Aleksandar nije bio zadovoljan. Posle ovog nameravao je da organizuje ekspediciju koja bi ispitala Karpisko more i oplovila Arabijsko poluostrvo. Međutim u poznu jesen te godine Aleksandra je zadesio težak udarac-izgubio je svog najdražeg prijatelja Hefestiona. Da bi utišao bol za njim u zimu 323/4. godine preduzeo je pohod protiv Kosejaca koji su živeli između Medije i Susijane. To je bili njegovo poslednje ratovanje.
U Vavilon se vratio u proleće 323. godine. Ubrzo po povratku Aleksandar se razboleo. Posle jednog pira dobio je groznicu koja ga nije napustala čitavih osam dana. Kada su vojnici zatražili da prođu pored njegovog kreveta, svakom je stisnuo ruku i isdravljao ih pogledom. Umro je uveče 11. juna 323. godine, u 33. godini života, za atinskog arhonata Hegesija. Vladao je dvadeset godina i osam meseci.
Pošto je Aleksandar Makedonski umro bez zakonitog naslednika postavilo se pitanje da li ogromna svetska imperija koju je on stvorio može da opstane ili će doći do njenog raspada. Iako Aleksandar nije imenovao naslednika i rekao na samrti da carstvo ostavlja na najboljem. Presto je morao naslediti ili njegov polubrat Filip Andrej ili Aleksandrov i Roksanin sin rođen nakon njegove (očeve) smrti. Ali lična želja makedonskih generala za vlasću nadvladala je odanost dinastiji. Vodila se duga borba oko prestola u kojoj su pali svi članovi vladarske porodice.
Antigon zvani Jednooki, jedan od najsposobnijih Aleksandrovih vojskovođa približio se ostvarenju ideje o jedinstvenom carstvu kojim bi sam vladao, ali nije uspeo da namatne poslušnost celoj vojsci i da prisili ostale generale da priznaju njegovu vlast. Protiv njega su se ujedinili: Lismah u Trakiji, Seleuk u Vaviloniji, Ptolomej u Egiptu i Kasandar u Makedoniji. Oni su zadali odlučujući udarac Antigonu u bici kod Ipsa u Maloj Aziji 301. godine stare ere, u kojoj je Antigon poginuo. Ovom bitkom rešen je problem Aleksandrovog Carstva: ono je prestalo da postoji kao jedinstvena celina. Raspalo se na mnogo sastavnih delova od kojih su najvažnija tri: Sirija, koja je obuhvatala istočne teritorije Aleksandrove monarhije i neke oblasti u Malioj Aziji; njom su vladali Seleukidi; Egipat gde su vladali Ptolomejevići, potomci Ptolomeja Laga (Sotera-taj naziv je dobio jer je spasao Aleksandru život u borbi protiv Mala i Oksidracana) i Makedonija gde su vladali Antigonidi, potomci Antigona Jednookog.
U Egiptu i Siriji su “kraljevi”, kako su sebe nazivali svu vlast zasnivali na osvajačkom pravu kao dijadosi – Aleksandrovi sledbenici. Oslanjali su se na najamničku vojsku.
U Makedoniji Antigonidi su se smatrali zakonitim naslednicima Filipove porodice i postepeno stekli poverenje i podršku naroda.
Budući da su ove tri dinastije vladale u zemljama koje su već bile navikle na apsolutističku monarhiju, imale su izgleda da se duže održe.
Što se Egipta tiče, Aleksandrija je postala ključ Egipta i njegova prestonica. Pod Ptolomejima Egipat je postao značajna pomorska sila Sredozemlja. Ptolomejevići su nastojali da egipatskoj trgovini obezbede slobodno i prostrano tržiste. Osporavali su Makedoniji i Siriji pravo gospodarenja na Egejskom moru i stoga je stalno dolazilo do sukoba oko vodećeg mesta u skupini egejskih ostrva. Ovaj neprekidni rat iscrpljivao je snagu monarhija i one nisu mogle da spreče jačanje decentralističkih sila.
Sirija koja je bila najheterogenijeg sastava raspala se 280. godine. Od nje se odvajaju Jermenija, Pont, Kapadokija i Bitinija. Oko 278.godine kada su u Malu Aziju prodrli Kelti dolazi do ocepljenja velikog dela Male Azije od monarhije Seleukida. Među ove nezavisne države spadala je i kraljevina Pergam u Misiji. Pergam je od 283. godine do 263. godine plaćao danak Seleukidama, a od 263. godine proglasio potpunu nezavisnost.
Carstvo Aleksandra Makedonskog
U Grčkoj su najjači otpor Makedoniji pružale dve institucije: Ahejski savez na severu Peloponeza i Etolski savez u severozapadnoj Grčkoj. Ova dva saveza su često bila u sukobu a Makedonija je znala da to vešto koristi. Zahvaljujući ovim borbama Rodos je proglasio nezavisnist. Postao je jedna od najvećih luka u Heladi, a njegova flota jedna od najmoćnijih u helenističkom svetu. Kasnije se borio protiv gusarenja i osiguravao bezbednu plovidbu u Egejskom moru.
Tako se u helenističkom svetu u doba Aleksandrovih naslednika nalazio veliki broj nazavisnih i poluzavisnih država.Nijedna helenistička država u to doba nije obuhvatala veliku teritoriju niti je raspolagala snažnom vojskom.
Egipat je izgubio skoro sve strane posede, Sirija je bila razdirana unutrašnjim nemirima, Makedonija ratovala sa Ahejskim i Etolskim savezom. Blagostanje koje je ranije vladalo u svetskom carstvu Aleksandra Makedonskog otišlo je u nepovrat.
Istorijski značaj Aleksandra Makedonskog
Carstvo koje je Aleksandar stvorio nije se održalo. Možda bi, da je duže živeo uspeo da premosti velike razlike među zemljama koje bi trebalo da žive u jednom svetskom Carstvu. Posle njegove smrti niko više nije mislio da ostvari njegovu zamisao. Veliko Makedonsko carstvo raspalo se na svoje prirodne sastavne delove: Grčko-makedonski svet, Egipat i Aziju.
Aleksandar je bio jedan od najvećih osvajača u istoriji i graditelj novog sveta. U bici je uvek bio na celu udarne jedinice, neustrašiv, ulivao je svojim borcima samopouzdanje, sam izvrsavao najteži deo zadatka. Njegov pohot u Aziju je niz uspeha od Granika preko Ipsa, Gaugamele do bitke s Porom. Popuštanje vojsci na Hifasisu predstavlja njegovu pobedu nad samim sobom. Sreća ga je od rođenja pratila i nije dozvolila da doživi razočarenja i poraze. Umro je napobediv.
Sraća je htela da se u trenutku Aleksandrovog dolaska na vlast na persijskom prestolu nađe najslabiji vladar kojeg su Ahemenidi ikad imali – Darije – čije je carstvo više imponovalo svoji fantastičnim bogatstvom i ogromnim razmerama nego vojnom snagom.
Makedonija je bila na vrhuncu svoje moći, persijske carstvo na rubu propasti – to je bila stvarnost u kojoj je Aleksandar izvršio svoje grandiozno delo. Ovakve istorijske okolnosti su nesumnjivo mnogo doprinele značaju koji on ima u istoriji, ali bez Aleksandovog vojničkog dara, istrajnosti i upornosti, nepokolebljive vere u pobedu, bez čarobne snage njegove ličnosti koja je ulivala divljenje i ljubav čoveku ratniku, bez takvog Aleksandra istorija bi svakako imala drugačiji tok.
Aleksandar je počeo da prihvata istočnjačke običaje radovao se da čuje da njegovi Makedonci satrapi govore persijski. Uvodio je Persijance u makedonske vojne odrede, proglašavao ih svojim rođacima. Ovakvi postupci izazvali su nezadovoljstvo makedonskih oficira jer su se plašili da će izubiti svog kralja. U upravi carstva bilo je više Persijanaca nego ostalih varvara a razlog tome je da su oni imali dobro izgrađen administrativni aparat, a u castvu takvih razmera kakvo je bilo Aleksandrovo, bilo je neophodno dobrvođenje administrativnih poslova.
On je bio tvorac apsolutne monarhije, i jedino se takvim oblikom vlasti moglo ostvatiti ujedinjenje raznorodnih naroda.
Kao vladar sa neograničenom vlašću on je činio sve da ostvari blagostanje u svom carstvu. Unapredio je trgovinu, finansije, privredu.
Bio je okružen pesnicima, umetnicim, i filozofima, gradio je gradove, podizao spomenike, mnogo važnosti pridavao obrazovanju svojih podanika, doprineo velikom kulturnom razvoju Carstva. Aleksandar je poznat kao jedan od najvećih graditelja gradova. Po predanju podigao je 70 gradova, a otkiveno je 16.
Preduzimao je velike istraživačke ekspedicije i na osnoviu toga pojavljuje se kao jedan od najvećih otkrivača sveta. Njegovo doba se po značenju meri sa dobom otkrivanja Amerike. Pored toga što su ekspedicije imale za cilj povezivanja pojedinih delova Carstva radi unapređenja trgovine, one su imale i čisto naučni karakter. Ispitivani su rudnici srebra, zlata i soli. U Indiji Nearhova ekspedicija imala je zadatak da li je Kaspijsko more otvoreno ili zatvoreno.
Veoma značajan rezultat Aleksndrovih osvajanja bilo je ekonomsko jedinstvo Istoka i Zapada. Tome je doprinelo podizanje gradova i osnivanje vojnih kolonija. Gradovi si podizani na raskrsnicama ili polaznim tačkama karavanskih puteva i vrlo brzo se razvili u važne trgovinske centre, a vojne kolonije na strateško važnim tačkama i bile su oslonac vlasti.
Od velikog značaja za ekonomsko sedinstvo carstva bila je Aleksandrova monetarna politika. Pustio je u opticaj blago iz riznica persijskih careva. Zbog velikog priliva zlata promenio se odnos srebra i zlata. Uveo je jedinstveno važenje za zlatnu i srebernu valutu. Kao novčanu jedinicu uzeo je atički novac, a ne persijski darik. Time je privreda dobila helenski karakter.
Jedna od najznačajnijih tekovina Aleksandrovih osvajanja je mešanje grčke kulture sa kulturom naroda Starog Istoka. Grčki jezik postao je jezik administracije, nauke i kulture. Neke oblasti Carstva su potpuno helenizovane, a i stare istočne civilizacije ostavile su trag u grčko–makedonskom svetu. Istočna shvatanja pomešala su se sa njihovim shvatanjima i ponekad davala nov sadržaj njihovoj kulturi.
Aleksandar je ostavio veoma snažan utisak kako na savremenike tako i na kasnije generacije. U uzrastu u kome je Aleksandar umro, Cezar je bio još sasvim nepoznat. Narodna mašta propisala mu je najveća junačka dela. Priča o Aleksandru ili božanskom Iskanderu živela je dve hiljade godina na 24 jezika i u preko 80 verzija.
“Aleksandar je svoju slavu tražio u tome da sreću nadmaši svojom mudrošću a silu hrabrošću smatrajući da ništa nije nesavladivo, a za kukavicu ništa dovoljno čvrsto.”
Aleksandrova veličina ogleda se u neizbrisivom tragu koji je za sobom ostavio. Istorija nastoji da se što više približi stvarnom, ljudskom Aleksandru, ne božanskom kome se pripisuje i ono što je nemoguće, ali on će uvek ostati onakav kakvim ga je narodna mašta stvorila na obalama Nila, Hidaspa, na neosvojivom Aornu ili u strašnim predelima Gedrosije, nedostižni ideal svakog vojskovođe, graditelj novog sveta.
Izvor: wikipedia.org
